SMEDEREVO, 16. oktobar 2022 – Dobrotvor. Arhaična reč za koju bi u vreme današnje teško bilo naći ličnost da je ispred imena ponese. U Smederevu ih je u pretprošlom, pa i u prošlom veku bilo nekoliko, možda i više nego što bi čovek očekivao prema veličini varoši. Jedan od njih je Dina Mančić, junak ovonedeljne epizode serijala o znamenitim Smederevcima.
Na renoviranoj zgradi smederevske Gimnazije od pre dve godine nalazi se omanja mermerna ploča. U tih pet redaka na ploči, kako možete da viditi na fotografiji, piše: „Gimnazija Smederevo svojim zadužbinarima Dini i Ljubici Mančić velikim dobrotvorima grada Smedereva“.
Značajan broj Smederevca, o drugima da i ne govorimo, o Dini Mančiću ne zna mnogo, da ne bude rečeno – ne zna ništa. Zbog toga i ovo što sledi, ako vas zanima, kratka priča o dobrotvoru…
Dimitrije, takvo mu je kršteno ime bilo, rođen je 1827. godine, od oca Manče, berberina, otuda prezime, i majke Stanije. Rastao u sirotinji, kad je svršio drugi razred osnovne, dao se u zanat. Prvo papudžijski, pa potom terzijski, da bi, kada je stekao nešto para, otvorio prvu sitničarsku radnju. Prava priča o uspehu ni iz čega, „self-made man“, što bi se reklo po američki, Dina je vrlo brzo postao poznat i priznat trgovac, otvorio radnju na smederevskoj pijaci. Pošto se ogazdio, kakav je red, oženio se, Ljubicom, ćerkom Mite i Petkane Vujadinović iz Kolara. Nastavio je da stiče, radan i štedljiv kakav je bio, imetak mu se uvećavao. Uporedo s imetkom, rastao mu je i ugled u varoši, nuđena su mu mnoga mesta u opštini, no on se držao onoga što je znao – trgovine.
Jedina funkcija koje se prihvatio, mimo politike a blisko onome što je najbolje znao – kako se prave pare, bilo je mesto potpredsednika Privremenog odbora Prve smederevske kreditne banke. Smederevo je, naime, imalo jednu od prvih banaka u Srbiji, tačnije drugu, osnovanu 1871, godinu dana posle Beogradskog kreditnog zavoda.
Kada se Dina u 55. godini razboleo, kamen u bešici je imao, potražio je leka u Beču, ali nije mu, ispostavilo se, bilo spasa, pa se vratio u Smederevo da umre. Bilo je to u maju 1882. Kako sa Ljubicom nije imao poroda, reši da testamentom svoju, tada već ogromnu imovinu, podeli i najvećim delom zavešta opštini i pokoljenjima smederevskim.
Tu dolazimo do ploče koja krasi renovirano zdanje Gimnazije. Naime, po Dininoj poslednjoj volji, zapoveđeno je „da njegova žena Ljubica uživa polovinu čista prihoda od celokupnog imanja, a druga polovina davaće se sirotim đacima, sirotim devojkama, udovicama i ostaloj sirotinji a naročito ostavlja kao amanet Opštini smederevskoj da se od toga prihoda izdržavaju siromašni učenici, koji da se školuju i na najvišim školama“. U testamentu je „ostavio na podizanje gimnazije smederevske imanje zvano Markićevo, koje je kupio skoro za 6.000 dukata no s tim da se prihod od tog imanja kapitališe sve dotle dokle ne naraste dovoljna suma za zidanje cele gimnazije, a kad se zgrada ozida onda da nosi naziv njegov“. Koliko je to novca bilo,samo u kešu što bi se danas reklo, neka kaže podatak da je u pitanju oko 20 kila zlata, a vi sad računajte koliko bi to bilo u evrima ili dolarima, u dinarima bi bilo odveć nula.
Elem, po smrti njegove žene Ljubice, i to je predvideo, „upotrebiće se na tu cilj celokupan čist prihod od njegovog imanja“. I bi tako, Ljubica je poživela još deset godina, uživajući polovinu prihoda od tog imanja, starajući se da se imanje čuva i na taj način uveća fond njihov. „Bolovala je dugo, pa kako se nije htela preudati, to je i ona postala dobrotvorka, prema izričitoj želji pokojnog Dine. Od njene smrti ceo se prihod upotrebljava na dobrotvorne i prosvetne celji. Tada je fond dobio naziv ’Fond Dine i Ljubice Mančić’. Ljubica je umrla 1892. godine i sahranjena o opštinskom trošku u znak priznanja kao dobrotvorka.”*
Kapela na smederevskom Starom groblju, koja je podignuta 1884. a u kojoj je sahranjen Dina, posebna je priča, no i tu je odskora nepravda makar delom ispravljena, posle godina propadanja obnovljena je, sređen je krov i statika. Obnovljeni bakarni krov je vrlo brzo privukao lopove, ali to je pa treća priča. Inače, kapelu je projektovao arhitekta Aleksandar Bugarski, autor Okružnog načelstva u Smederevu u kome se danas nalaze Viši i Osnovni sud, ali i reprezentativnih zdanja u Beogradu poput Narodnog pozorišta i Dvora, odnosno današnje Skupštine grada Beograda. Kapela je sagrađena 1884. godine kada je Bugarski već bio priznat i veoma cenjen arhitekta. Koliko je bio ponosan na taj projekat može da kaže i to što je sam Bugarski Mančićevu kapelu uvrstio među 12 njegovih najboljih dela. Mada manja po veličini u poređenju sa nekim drugim kapelama, po mnogim ocenama, jedna je od najlepših u Srbiji.
No, da se vratimo Gimnaziji i imanju koje je za njeno podizanje Dina zaveštao. Tih 6.000 dukata, koliko je plaćeno imanje Markićevo, vrednost je današnjih 20 kila zlata, tek toliko da bude rečeno. U fondu za „sirote đake“ je ostavljeno 400.000 dinara u zlatu. Šta je bilo s fondom bogbigaznao, ali je zgrada podignuta, do duše mnogo kasnije, tek tridesetih godina prošlog veka, a i tada je za tu namenu oformljen poseban fond, jer Dininih para više nije bilo, ili ih nije bilo dovoljno, nije baš najjasnije. Uglavnom, podignuta je na njegovoj imanju, dokupljeno je susedno zemljište od braće Rašića za gimnazijsko dvorište.
A ploča? A ime? E pa, ploča sa Dininim i Ljubičinim imenom nije stavljena. Sve donedavno. Naziv gimnazija, takođe, nikada nije dobila po Dini. Izvesno vreme se čak zvala, od školske 1966/1967 Gimnazija „Jovan Janićijević“. Nije u pitanju Burduš, kako su mnogi mislili, reč je, ne baš o narodnom heroju, ali Jovan Janićijević jeste bio prvoborac u NOB-u i, ruku na srce, učenik ove škole, koji je stradao od zločinačke ruke, kako se tada govorilo. Kada više ni to nije bilo popularno, da se ustanove zovu po herojima i učesnicima NOB-a, nestalo je table sa tim imenom, gimnazija je po nazivu ostala samo što je i bila – Gimnazija.
Dina Mančić je u Smederevu nedugo po smrti dobio ulicu, neveliku do duše, na obodu njegovog nekadašnjeg imanja, ono što jes’ jes’ – u centru grada, uostalom tu mu je imanje i bilo, a legenda je da joj ime nisu promenili, kad i sva druga, samo zato što je došlo do zabune. Naime, kada su po završetku Drugog svetskog rata oslobodioci preuzeli vlast, najvećem broju ulica izmenjena su imena, pogotovo onima koje su nosile nazive po predratnim zadužbinarima i dobrotvorima, jer su to bili uglavnom pripadnici omražene klase, koju je novo društvo rešilo da zatre, ako ne može drugačije, gurajući u zaborav. Tako je, recimo, Ulici Prote Banića, koji je bio jedan od najvećih dobrotvora koje Smederevo pamtilo, promenjeno ime, danas je to Omladinska, ona u kojoj je zgrada Gradske uprave, ili opštine, kako je većina Smederevaca još uvek zove. Što se Mančićeve ulice tiče, kada su narečeni oslobodioci pitali, takva je priča ostala, ko je taj Dina Mančić, rečeno im je da je to nekakav papučar, zanatlija, šta li. Verovatno su pomislili „onda, dobro, proleter, može da ostane“, i tako se nesrećnom Dini sačuvalo ime, makar na ulici.
A sada je, eto, posle 138 godina, dobio i ploču na Gimnaziji.
Reklo bi se, još jedna nepravda ispravljena. ✓
* iz knjige „Testamenti dobrotvora opštine grada Smedereva“ , reprint izdanja iz 1927.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.